Tea

Nekada smo spavali sa medom i mrzeli da se budimo rano za vrtic.Jeli slatkiše dok nas ne zaboli stomak.Skrivali se ispod jorgana ili u ormaru od mame i tate.Istrcavali napolje i po ceo dan bili sa klincima iz ulice.Padali,grebali kolena,plakali,smejali se.Nismo znali za mrznju i ljubomoru.Jedino zlo,bio je zao osmeh kad neko padne.Uve ce smo gledali crtace,i onda bi mama dosla u sobu ugasila svetlo i poljubila za laku noc.Mastali smo da odrastemo.I eto sad. Ovo je to? Ovo sam jedva čekala čitavo detinjstvo? Ako jeste, ja samo želim da opet imam one smešne kikice, slinave rukave, one drugare, ‘dečka’ sa kojim se samo držim za ruku i pocrvenim kada je tu. Želim da mamu grlim na isti onaj način i da joj pružim svu ljubav ovog sveta. I tati isto. Želim da on bude moj heroj. A najviše od svega želim da se bar još jednom vrati onaj iskreni dečiji osmeh koji je nekada stalno bio tu. :] Najhujši način, da nekoga pogrešaš je ta, da stojiš zraven, ga opaziš in veš, da ga ne moreš imet...